Beciklo

Po običaju, bliža rodbina skrušeno klečala uz pokojnog dida, po dvoje u smjeni, i ispod glasa nabrajali.
Kako je većina Ivanovi bila u svitu, kod kuće se  našli samo sin mu Luka, ćer Matija, unuk Bendo i nevista Mara, Bendina mater. Nabrajali oni dugo, a komšije naveliko piju. Nabraje Bendo, potpomaže stricu, ali se sve češće okriće za bukaron.
– Eee, moj dideee, dobro našeee ,– nabraja Bendo u po glasa –Kud nan drugiii viiinooo srčuuu, neka dideee, Bog ti dao, vrati ćemooo ja i strikan, tvoje trudeee osvetitiii…
Smililo se Luki. Poliše ga suze.
– Čuješ ćaćaaa, Bendu svogaaa, dobro dite brata   mogaaa, Bog mu dao pamet većuuu, nek nas čuva oni goriii, osvetit ću… vino naše osveti ćuuu…
Otkukali svoje i umukli.
– Striče, – šaplje Bendo – meni se osušila resica…
– I meni sinovče!
– Ajmo mi malo sist među ljude i zalogaj popit. Ovde bi sad triba bit stric Petar i moj ćaća, a kad i’ nema, neće nama dvojici, da krepamo klečeć, past mana s neba. Ajmo mi sad popit pa ćemo kašnje nastavit nabrajat.
Bendo se učas maši bukare, ne skida je s gubice nego iskapi do dna. Tetka Matija ode po drugu bukaru, a Luka odma za njon.
– Bolje da se napijen  pri bačvi, šta ćeš se jadna vraćat odma u konobu! Vele san ožednijo.
– Udri Luka, udriii, moglo bi ga nestat! – podrugne mu se Matija.
– Ma muči, ko tebe pita! – obrecne se Luka i iz duška popi bukaru.
I tako od sve tuge potegne Luka, potegne i Bendo, a komšije već davno počeli na glas pričat. Matija donila vriškoga i bukara opet poče kružit. Mirko tide priskočit Bendu, ali se on ne da zbunit nego uze bukaru i potegne  svoju miru.
– Eto tako, sad je dobro, da se živit…
– Dobro potežeš, Bendo, – badne ga Mirko – ko veliki!
– Ožednio san kume, ožednijo. Kiseli kupus, koštradina… a i žalostan san pa pijen da zaboravin…
– A i od običaja! – nabacuje neko sa strane.
– More bit – govori Bendo – to me nikidan i škole koštalo. Evo van kako:
Sidijo s menon u klupi oni Glavarov žutalj, a ja se uvečer naijo kapule i slanine. Ujutru,  Bože moj, zapalio ko čovik, popijo rakiju, a on, ko Glavarov, fina nosa, jeba mater, diže dva prsta pa kaže: Učitelju, ja s Bendom ne ću sidit, on smrdi po duvanu i rakiji! Učitelj zapovidi:Digni se, Bendo! Diga se ja, malo pokunjio glavu, a on će meni: Podigni glavu i gledaj me u oči!  Podiga ja glavu, ali priko oka gledan vrata di ću bižat. Pušiš li? Piješ li rakiju?,  učitelj će na me. Ja se užmen u ramenima: Jesan, učitelju, ali ne smrdin nego vonjan po duvanu i rakiji! A kad on zabili očiman i pođe prema meni, zgrabin ja zovnicu pa magla. Ne triba mi se više ni vraćat tamoka, a i šta bi. Znan čitat i pisat, iman i života, mogu radit, a evo umro did, triba ga zaminit. Triba čuvat strica, neženja je…  malo mu fali, pa mora imat skrbnika. Vidite, petnest mi godina, za ženidbe nisan, mater mi slabe naravi, ćaća ne dolazi iz svita pa ona sve nekako po meni, koda san ja kriv. A did reka da ja vodin kuću i sve je pare ostavio meni, neću  ji  strajbat u pizdarije, kupit ću lipo konja pa kud puklo da puklo!
– Držin da ti je bolje, ako bude u varušu, kupit beciklo, – reče Marko – moš se vozat, a ne triba ti ga ni pojit, ni ranit, niti kidat pojatu za njin. Šta će ti konj, ima ga svaka fukara u selu, a beciklo da je momku, moga bi se oženit s kojon god ‘o’š i otklen ‘o’š. Znaš da Medovke već pivaju:
Koji nema becikla i sata, biljon su mu zapričena vrata!
Beciklo nije dosad niko u selu ima. Ako ništa drugo pričat će se kašnje da si ga prvi zajašio. Unda ćeš moć otić po medika i sebi, i svome, i drugome.
– E moj Bendo, – javlja se Mirko – budeš li đavla jašio, može medik tebi prvome zatribat! Odaš na zemlji s nogaman pa bubneš, atrokeli na njemu, leti ko šijun, ko bi ustavijo đavliju spravu! A ustavi li te drača ili zid, mo’š u strininu…
– E, – prisiče ga Bendo – tako je i did Ivan govorio, ali ja van kažen, ko riskira, ta i profitira! Ako bi živio ko ti i moj did, unda znan napamet kako će se s menon obršit: rodio se, živio i umro u Krivodolu, pokopan u Poljicin di će mi dida sutra odnit, a vidili ste sliku moga ćaće iz svita: odijelo, đilet, sat na kadeni u džepu, prstenja po rukaman i šešir na katrigi uza nj. Tako ću i ja. Imamo mi i učeni ljudi koji žive svakako, a to oće reć,  ako malo vrtiš, mo’š dobro živit. Nego, dajder mi bukaru…
U priči o svemu i svačemu lako prođe noć, a sutradan, odma iza podne, ponesoše dida Ivana. Crkovinari odrediše da za vrime sprovoda zvoni Mirko. Na to se umiša njegova Mara:
– Nemojte da moj Mirko zvoni, on puno milo breca, namamiće i drugoga mrca!
– Mare, ne pizdi, –  obrecne se Bendo na nju – neka zvoni, ima starosti u selu! A mene ne žališ? Odnijo mi đava radi dida mišinu vina i rakije! Nek zvoni, nek namami…
Saraniše dida. Bendo i Luka odma pođu kući da se dogovore za ubuduće, kako radit i šta radit. Bendo lako nagovori Luku da kupe beciklo i to odma sutradan. Odu u varuš, pa držeći jedan s jedne, drugi s druge strane, dokoturaše ga do kuće. Smistili ga u konobu i odigli od zemlje da mu gume ne pate.
– Dobro, Bendo moj, ko će od nas prvi naučit jašit?
– Znaš šta, striče, otrat ćemo zoron beciklo u polje pa ćemo  gurat dok ne naučimo, a unda ga tek dotrat prid butigu pa pokazat ko smo i šta smo!
– Dašta, ujutro ćemo na Čanjevice i ponit ranu i piće za cili dan, ko da ćemo kopat za duvana…
Obojica rano ustadoše, snesoše beciklo u polje pa guraj, pa vrti, pa padaj, a u sunce zagoru Bendo ga potra sam. Veseo Bendo, a drago i Luki. Sutra zoron opet nastaviše. I Luka se malo uputijo, ali plašivo, pa ga Bendo mora držat za sic. Tako par dana dok se Luka ne okuraži.
– Dobro smo Bendo naučili! Sutra je nedilja, a popodne, kad sve bude prid butigon, dotrat  ćemo beciklo, nek  vide šta znademo. O, ti jadan, trke za nami!
Ujutro se umili i opremili ko za svate, užinali i pošli. Luka u ruki goni beciklo, a Bendo po za njin gleda kako stric cvita od dragosti. Tako prispiše prid butigu, a Blaž će kad i’ ugleda:.
– Evo becikla, reka san van ja kad je did Ivan umro da će doć!
– Dobro, beciklo je ovde, a ko će ga vozit? Ko će van pokazat kako se jaši?- javi se Mirko
– A e, znademo mi, gledali smo kako drugi voze!
Bendo uze beciklo, zabaci se nanj i otra ko vijar!
– Dobro ti vozi, čudo dobro! Đava je to od diteta!  Zadivi se Blaž, pa će Luki:
– Nego, Luka, kad ćeš se ti uputit?
– E, odma, dočim se Bendo vrati!
Bendo zabrenza, skoči na zemlju i turne beciklo Luki. On polako zakorači, naštima pedale, utra nogavicu u bičvu, a Bendo ga pogurne – i ode Luka po ravnu, ali čim se dočepa zeru brda vidilo se da nije za nj beciklo. Sta on nasri ceste, sjašijo, okrenijo beciklo pa opet na nj i polako do butige di se zaustavi , nakrivi beciklo i sađe pa naruči dvolitar vina. Nastavi se pit i pričat o beciklu. Svi fale Bendu, a Luki priznaju da isto zna jašit, ali da nikad ne će vozit kako valja.
Okuraži se Luka, uzme beciklo i zinad ga okrene strmo niza cestu. Ali velika strmenica, a on još ne zna brenzat! Bendo trk za njin, ma ne more ga stić i ustavit, i otra Luka! Sve što se našlo prid butigon poleti za njin  vidit dokle će doć. Bendo najprvi, gleda na donju cestu, ali Luka nije proša mimo Turiće, Bendo se dositi.
-Mora da je sletio na velikoj okuči ispod borića.Nalijo glavurinu, nisan mu ga triba davat – kuka Bendo.
Dok su ostali dotrčali, Luku su već Bašići čupali iz drače. Beciklu ispalo zadnje kolo, a Luka vas iščeprljan, izubijan i zguljen po licu.
– Triba odma po doktura, mi ćemo ga odnit u Markovu kuću i zalit rakijon – reče niko od ljudi.
Odnesu ga i bace na mutap di je leža cilo popodne.
Bendo nosi beciklo i kune. Kupio ga da ode u potribi po doktura, a kud će sad? Beciklo otišlo đavlu, stric najeba, samo da ono Mirkovo brecanje ne bi odmamilo njega!
– Ona mi višćica Mara neće više u kuću! Znala je ona za ovo, samo mi nije tila kazat! Ko će sad opet napripravit pića…
Luka leži i muklo ječi.
– Striče, čuješ li me striče?
– Pusti Bendo, đavla ti on čuje, vidiš da je umro… – njemu će Andrija.
– Jesam li umro? – zacvili Luka s mutapa – ajme meni jadan ti saaaan…
– Jesi Luka, pri kraju si… – potvrdi mu Ante.
– Šta uradi jadan ti saaan…!
– De, muči, dobro si, dobro ti grlo zvoni, nisi ranjen unutra. – ušutkava ga Blaž
– Skrši beciklo i sebe, jadan ti san! A lako bi za se, nego kud beciklo – zanabraja Luka i otvori oči, a kako su mu kapci izguljeni, oči se izbečile ko u vola.
– Vidiš li Luka? – upita Mirko.
– Vidin, jaaadan ti saaan!
– Vidiš li Andriju cestara? Ako vidiš, unda napravi testament dok si pri pameti!
Andrija počne pisati govoreći naglas:
– Ja, Luka Ujević pokojnoga Ivana, pri čistoj svisti i pameti…
– Jesan li pri čistoj svisti, jadan ti saaan? – ajmekne Luka.
– …ostavljan svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu ovako: svu robu s mene mojoj sestri Matiji, svu robu sa srga mome bratu Peri, beciklo sinovcu Bendi…
– Zemlju Luka, kome zemlju?
– Dobro Andrija, a šta ću ja ako ostanen živ?
– Čuješ Luka – umiša se Blaž – neš ostat, a ako te likari i izvuku, to oko očiju moraju ti nadokrpljat od guzice pa ko će tebi blizu kad ćeš smrdit ko galebina!?
– Zemlju Bendi, jaaaadan ti saaaan!…
– Sad ga lipo operite rakijon… – Andrija će.
– Ajme meni, nemojte sad šćetu pravit, jeste li na okuči rekli da ćete me zalit? Zalijte me ili je vi popijte, samo nemojte prolivat…
Utom dođoše bolnička kola i odvedoše Luku u bolnicu. Sta par dana, malo ga zakrpili pa pustili, a s onin okolo očiju bilo kako je Blaž reka…

Tino Ujević (iz knjige „Bendine manitošćine“)